Od svih problema sa kojima ljudi dolaze kod psihologa, verovatno više od polovine bi moglo da se svrsta u grupu “kako da izađem na kraj sa teškim ili komplikovanim ljudima u svom bližem i širem okrouženju?” Obično se tu radi o prijateljima, porodici, deci, ali i o kolegama, šefovima, pa i ljudima u vlasti i institucijama koji nam, u bitnoj meri, kroje život.
Okruženje delimično biramo sami
Na prisustvo nekih ljudi u svom okruženju nemamo baš mnogo uticaja. Tako na primer, ne biramo svoje roditelje, a i na izbor šefa ili ljudi koji nam vode državu i institucije, imamo prilično ograničen uticaj.
Opet neke druge ljude u potpunosti biramo sami, kao na primer partnere ili prijatelje.
Treća kategorija su deca. Kakav će temperament ili sposobnosti imati naše dete, kao i donekle, u kakvom će društvu odrastati, u velikoj meri ne možemo da kontrolišemo. Ipak vaspitanjem svakako možemo i treba da utičemo na to u kakvu će ličnost izrasti naše dete.
Greška koju ljudi često prave je da zamenare ovu napred navedenu činjenicu, tj da nemamo jednaku mogućnost izbora i uticanja na sve ljudi u svom okruženju.
Praktična posledica ove činjenice je da je za zadovoljstvo i uspešnost u životu jako važno da, tamo gde možemo da biramo, to i činimo, a u onim oblastima u kojima imamo ograničenu ili malu ličnu kontrolu, korisno je da naučimo da te svoje životne okolnosti ili prihvatimo, ili da pravimo neke drugačije planove promene, umesto direktne, lične akcije.
Na primer. Ako primetimo da stalno sklapamo prijateljstva sa ljudima koji nas pre ili kasnije iskoriste, a kada nam je najpotrebnije, nisu tu za nas, onda je najcelishodnije da se zapitamo da li želimo da budemo okruženi takvim “prijateljima”. Ako to ne želimo, najpre treba da ustanovimo koju grešku pravimo, pa nam se to dešava, a zatim da razmislimo šta u svom ponašanju možemo da promenimo, da bismo se okružili boljim ljudima. Sličan princip važi i za izbor partnera.
Sa druge strane, kada je na primer u pitanju šef u firmi ili šef države, tu je mogućnost ličnog i direktnog uticanja na to ko se nalazi na toj poziciji mnogo manji. U životinjskom svetu važi pravilo da, ako nekoj vrsti, za njen opstanak ne odgovara određena promena u eko-sistemu, onda ta vrsta ima tri mogućnosti za preživljavanje: da se prilagodi promeni u sistemu, da prilagodi sistem sebi, ili da napusti sistem i preseli se u neki drugi eko-sistem koji joj više odgovara. Ovde treba još jednom naglasiti da je čovek vrlo “posebna” životinja, u tom smislu što se čovek udružuje sa drugim ljudima da bi zajednički radio na nekom problemu ili projektu. Tu leži i ogromna adaptivna snaga ljudi, u toj kooperaciji, tj organizovanju i saradnji.
Upoznaj svog “neprijatelja” (da bi ga bolje “savladao”)
Ljudi koji iznose mišljenja sa kojima se ne slažemo, kao i ljudi koji rade neke stvari za koje ne shvatamo zašto ih rade, ili ne razumemo zašto se osećaju kako se osećaju, na prvu ruku izazivaju kod nas nespokoj i iritaciju.
Zašto je to tako? Jedan od najranijih, urođenih strahova kod ljudi, je strah od nepoznatog. Zato i ljude koje “na prvu loptu” ne razumemo, po pravilu, težimo da osuđujemo, smatramo čudnim, opasnim, ili u najmanju ruku nesimpatičnim.
Zahvaljujući tom opšteljudskom strahu od nepoznatog i narezumljivog, često se dešava da ulećemo u konflikte sa ljudima, čak i kada bi svima bilo u interesu da to međusobno nerazumevanje rešimo na neki drugi, mirniji i konstruktivniji način.
Šta nam je činiti kada nekog “ne kužimo”? Evo nekoliko korisnih saveta:
Ispravno, pažljivo slušanje i razumevanje poruke druge osobe, vodi ne samo boljem razumevanju drugog, već i tome da se drugi osetiti poštovano, vrednovano i razumeveno. Dakle, iskrena zainteresovanost za mišljenja, osećanja i ponašanja drugih, neće nam pomoći samo da bolje razumemo druge, već će kod tih drugih dovesti do prijateljskijeg i otvorenijeg stava prema nama. Jer, kada osetimo iskrenu zainteresovanost našeg sagovornika, onda se u komunikaciji i otvaramo prema toj osobi. To je dakle osnovna karika i prvi korak kako da na primer popravimo svoje odnose sa svojom decom ili partnerom, prijateljima, kolegama.
Naravno, kada su u pitanju napred spomenute osobe sa kojima nismo u bliskim odnosima (kao na pr. šefovi ili vlast) iskrena radoznalost da se taj drugi i drugačiji razume, ipak pomaže barem u toj meri da nam se “slože kockice u glavi” i da steknemo bolji uvid u “problem”. A uvid u problem je prvi korak ka njegovom rešavanju.
Ovde ćemo navesti jednu tehniku slušanja i razumevanja i za ovu priliku ćemo je nazvati SSI tehnikom, po početnim slovima koraka koje, po navedenom sledu, treba preduzeti:
1. Saslušati. Ne sluša se samo ušima, već i celim telom. Naše držanje pokazuje drugoj osobi da nas zanima ono što ona ima da kaže. Slušanje je osnova za komunikaciju s drugim. Međutim, slušanje je više od pasivnog registrovanja čulom sluha, reči koje neko izgovara. Potrebno je razumeti šta nam drugi poručuje, koje je značenje te priče. Šta osoba želi da nam kaže, čak i izvan i preko onog što izgovara. Slušanje je veština koju možete razviti i ona uključuje i neke druge aspekte koji su neophodni da bismo bili uspešan slušalac:
· Emocionalno saosećanje ili empatiju. Sposobnost da razumemo kako se naš sagovornik oseća i sposobnost da adekvatno izrazimo ili ispoljimo to naše razumevanje emotivnog stanja našeg sagovornika.
· Razumevanje: Umeti slediti tok misli, priču našeg sagovornika. Shvatiti je kao povezanu, logičnu celinu sa nekom sržnom porukom/okosnicom.
· Istinski, iskren interes za drugoga. Biti zaista zainteresovan da se problem shvati iz perspektive te druge osobe. (Što ne znači da moramo da se složimo sa tom perspektivom, odnosno da smatramo da je ta perspektiva ispravna. Razumevanje i slaganje su dve različite stvari).
2. Sažeti. Ponovite svojim rečima i ukratko, u par reči kako ste razumeli šta je vaš sagovornik želeo da kaže.Ako je sagovornik emotivan prilikom izlaganja, dobro je da najpre reflektujete to osećanje, da bi sagovornik shvatio da ste u stanju da saosećate i da prihvatate (što opet ne znači da njegova ili njena osećanja trebaju i moraju da vam se sviđaju). Kako se reflektuju osećanja? Osećanja se reflektuju izrazom lica, imenovanjem osećanja i sl. Na pr, možete reći: Čini mi se da te je zabrinulo…, Vidim da te to rastužuje…Uvek je najbolje početi od osećanja. Naravno, ako je osoba smirena i staložena i ne pokazuje neke jake emocije, ne morate da izjavite bilo šta o osećanjima.
Rezimiranjem ili sažimanjem sadržaja koji je sagovornik izneo sa jedne strane dajete do znanja da ste pažljivo slušali, ali i proveravate da li ste dobro razumeli poruku vašeg sagovornika. Sažimanje uvek treba da bude u formi pitanja, jer u protivnom sagovornik može da stekne utisak da mu imputirate nešto što on nije rekao. Zato je dobro rečenicu početi sa «ako sam dobro shvatila …», «želiš da kažeš…?»
3. Ispitati. Postavite dodatna pitanja. Time stimulišete vašeg sagovornika da razjasni svoje misli i osećanja i da se još više otvori. Izbegavajte tzv zatvorena pitanja, gde iznosite tvrdnju sa kojom osoba treba samo da se složi ili ne složi. Ostavite slobodu da se vaš sagovornik izrazi i da da svoje lične odgovore.
Vežbajte i izoštrite kod sebe osetljivost za nejasnoće, subjektivne izjave, pretpostavke, opšte istine i formulacije ‘mora’ ili ‘ne sme’ (isključivosti, ekstreme, uopštavanja). Obratite pažnju na to šta druga osoba govori, a šta možda skriva i izbegava. Ako postavite neutralna, otvorena pitanja o tome dobićete više informacija i taj drugi će vam biti jasniji, a i njemu/njoj ćete dati osećaj da kod vas ima slobodu i prostor da se spontano izrazi i bude ono što jeste.
A šta posle razumevanja?
Može se desiti da mi sa naše strane radimo sve da bismo drugu osobu saslušali i razumeli, ali ta druga osoba ne može ili ne želi da čuje nas.
naravno, nikoga ne možemo da nateramo “štapom” da nas sasluša, poštuje i prihvati. Ipak određeni postupci u komunikaciji mogu da pomognu da nas naš sagovornik mirnije i prijateljskije sasluša (barem u slučaju kada to u dubini duše želi, ali iz nekog razloga (obično zbog jakih), ne uspeva).
Jedna od korisnih tehnika se zove: “Ja” rečnik, umesto “ti” rečnik.
Zamislite da se na pr. raspravljate sa partnerom i partner vam kaže: “Ne voliš me! Jer da me voliš, ne bi tek za sat vremena odgovorila na moje poruke. Drugaricama uvek odgovaraš odmah”. Kako biste se osetili i kako biste odgovorili na te reči partnera?
A sada zamislite da vam partner kaže ovo: “Osećam se pomalo povređeno i zapostavljeno kada vidim da drugaricama odgovaraš mnogo ažurnije nego meni. Voleo bih da se i meni tako brzo javljaš”. Kako biste se osećali ako biste to čuli, i na kakovo ponašanje bi vas to navelo.
Prva izjava je primer tzv “ti” rečnika. Kada govorimo u terminima “ti”, onda izjavljujemo nešto o našem sagovorniku, “lepimo mu etikete”, govorimo o njegovim ili njenim osećanjima, ponašanju, stavovima…
U “ja” izjavama, nasuprot tome, govorimo o sebi, izjavljujemo kako se mi sami osećamo, šta mislimo i na kakvo ponašanje nas navodi ono što radi naš sagovornik.
Po pravilu, korišćenje “ti” rečnika vodi do eskalacije konflikta među sagovornicima, tj do toga da oni počinju sve više da brane sebe i napadaju drugog.
Nasuprot tome “ja” jezik u komunikaciji, mnogo češće vodi smirivanju, razumevanju i pospešuje dobronamernost i saradnju među sagovornicima.