Svedoci smo globalnog rasta političke polarizacije i govora mržnje u javnom diskursu. Ne samo kod nas na Balkanu, već sada i u Americi pa i Evropi vidimo opšti porast polarizacija u društvu. Sve češće čujemo ekstremne stavove iskazane u emocionalnom naboju kao i grupne erupcije nezadovoljsva (Žuti prsluci prošle godine u Francuskoj, protesti Afro-Amerikanaca u SAD danas itd). Šta nam se to dešava? Otkud ta društvena “ključanja”?

Naravno, uvek i svuda su postojali, postoje i postojaće pojedinci sa ekstremnim stavovima i agresivnim tendencijama, ali kako to da se takvo mišljenje i ponašanje sada nekako omasovilo i, čini se, postalo normalno i očekivano? I da li je to samo sada tako, ili je tako uvek bilo, samo u manjoj ili većoj meri?

Jedan od najznačajnijih psihologa današnjice, američki socijalni psiholog Džonatan Hajd (Jonathan Haidt), u svojim radovima povezuje i osvetljava neke od fenomena savremenog društva koji bi trebali da nas zabrinu i u vezi sa kojima bi bilo poželjno da stupimo u akciju.

O moralnim vrednostima i društvenoj polarizaciji

U svojim istraživanjima Hajd se bavi prirodom i mehanizmima formiranja moralnih stavova. “Moralni stavovi povezuju ljude u timove koji žele da pobede, a ne da traže istinu. Naši moralni sudovi blokiraju naš razum i emocije u odnosu na oponente, a u isto vreme doprinose ljubaznosti i saradnji unutar grupe naših istomišljenika” kaže Hajd. Uz to, na osnovu psiholoških istraživanja moralnog suđenja Hajd dolazi do zaključka da nama (ljudima) teško polazi za rukom da lako, spontano i nesputano (open-minded) mislimo o pitanjima morala. Iz tog razloga racionalistički (razumski, zasnovan na činjenicama i logici, prim. L. E.) modeli u psihologiji morala nisu uspeli da objasne realno stanje stvari po pitanju ljudske moralnosti.  Kada koriste argumente i razum, ljudi to čine pre svega da bi opravdali svoje već formirane (na intuiciji zasnovane) moralne sudove.

U svojim istraživanjima Haidt otkriva najpre 5, a zatim 6 okosnica moralnosti, osnovnih “moralnih čula”, kako ih on naziva: briga/ugrožavanje, pravednost/varanje, lojalnost/izdaja, autoritet/subverzija, čistota(svetost)/dekadencija, sloboda/opresija. Ljudi se rađaju sa osnovom da razviju svoje moralne vrednosti oko nekih ili svih od gore spomenutih okosnica, i to u različitim proporcijama po značaju. Tako na primer američki levičari i liberali (Demokrate),imaju moralni sud zasnovan dominantno na vrednosti brige za slabijeg (zaštite) i pravednosti, dok konzervativci (Republikanci) pored ove dve vrednosti, vrednuju u jednakoj meri i ostale dimenzije.

Dakle, ljudi se međusobno razlikuju po značaju koji lično pridaju svakoj od ovih dimenzija moralnosti. Kada delimo iste moralne vrednosti sa drugom osobom, to nas onda, po našem osećaju, povezuje sa tom osobom. Haidt govori o tzv “tribalnoj” (plemenskoj) prirodi čoveka, pri čemu deljenje istih vrednosti služi kao okosnica za naše međusobno povezivanje, za osećanje zajedništva i za kooperaciju.

Upravo zbog čovekove urođene tribalnosti i socijalne prirode, beba se od rođenja snažno emocionalno vezuje za svoje bližnje, što kasnije prerasta u vezivanje sa grupom kojoj pripadamo. Od grupe kojoj pripadamo preuzimamo i grupni narativ, logiku grupe, pa i moralne vrednosti. Na taj način se moralne vrednosti prenose sa generacije na generaciju. One se kod pojedinca naravno mogu i menjati, ali opet najčešće pod dejsvom grupe kojoj pripadamo.

Mi ljudi volimo da verujemo da smo “gospodari u svojoj kući” i da su naši moralni sudovi proizvod svesnog promišljanja i racionalnog odvagivanja argumenata. Hajad u svojim istraživanjima međutim konstatuje da ljudi moralne sudove donose pre na bazi intuicije i emocija, a da rezonovanju i argumentovanju pristupaju tek nakon što su formirali moralni sud. Rezon/argumenti im tada služe prosto da opravdaju svoj već formirani sud (dakle više kao neka “šminka”)

A, šta se dešava kada u zajednici neki ljudi ili neke grupe ne dele iste moralne vrednosti kao druga grupa. Davanje primata nekim drugim vrednostima od strane neke druge grupe ili pojedinca može postati osnova za međugrupne polarizacije i sukobe. Ono što vidimo u savremenom američkom (i ne samo američkom) društvu je porast društvene polarizacije, između ostalog i političke, među Demokratama i Republikanacima.

Hajd pretpostavlja da je razlog povećane polarizacije veći stepen otuđivanja među grupama sa različitim moralnim vrednostima (ovde konkretno Demokrata i Republikanaca). Ranije su u američkom parlamentu dominirali ljudi sa umerenijim stavovima, a vremenom je došlo do sve većeg razilaženja po ekstremima, tj. do polarizacije i sve jačeg “ušančavanja” u sopstvene tabore i na sopstvene “borbene položaje”.

Kako se umanjuje polarizacija?

Haidt naglašava da je neophodno negovati otvorenost za različita stanovišta kroz negovanje spremnosti na diskusiju usmerenu ka traženju istine, kao i otvorenost za promenu. Kao jedan od “lekova” on propagira metode kognitivno-bihejvioralne terapije (ACT spada u treću/poslednju generaciju CBT, prim L.E.), koja pomaže ljudima da steknu uvid u sopstvene “slepe mrlje” u mišljenju ili tzv. kognitivne distorzije i da ih zatim ublaže i modifikuju.

Uz to, s obziorom da naše moralno suđenje ima svoje korene pre u intuiciji i osećanjima nego u razumu, Hajd savetuje da u razgovoru sa neistomišljenicima, tim ljudima priđemo pre svega sa emotivne strane, za razliku od intelektualne (kroz rasprave i argumenovanja). Kako se ljudima prilazi sa emocionalne strane? Naša narodna “mudrost” kaže “lepa reč i gvozdena vrata otvara”. Dakle, ljubaznošću, prijateljskim i saradljivim stavom, pokazivanjem iskrene zainteresovanosti i dobronamernosti. Kada smo ljubazni i dobronamerni, druga osoba će se osećati bezbedno i opušteno u našem društvu i onda će se i otvoriti u razgovoru. Ako smo međutim “zabarikadirani” u svoje svađalačke tabore i gledamo drugog kroz neprijateljski nišan, onda ne možemo ni da se nadamo da će nam taj drugi doći na prijateljsku “kafu i čašicu razgovora” i da će stupiti u otvoren i iskren razgovor sa nama.

Haidt nije jedini niti prvi koji ukazuje na značaj povezivanja ljudi u grupe, a na osnovu ideja tj. imaginarnih predstava. Tako na pr. i danas veoma popularan mislilac, istoričar Juval Noah Harari (Yuval Noah Harari) ističe da je glavna snaga ljudske vrste u povezivanju u delanju, a na osnovu zajedničkih ideja, mitova i religije. Ovo je kako glavnu snagu, tako i potencijalno najjača destruktivnu silu ljudi kao vrste. Na primer, jedna kreativna intelektualna vizija oko koje se ljudi okupe da bi je sproveli, može promeniti život celog čovečanstva na bolje. Pomislimo ovde na primer na razvoj interneta ili otkriće i primenu električne energije. Međutim, takođe i jedna destruktivna vizija, koja “povuče” mase, kao na primer nacistička (eugenetička) ideja o superiornim i inferiornim rasama, može da dovede do masovnih pokolja i ogromnih materijalnih razaranja. Moć ljudi kao vrste je u imaginaciji i sposobnosti da se oko tih imaginarnih predstava udružuju i da zajednički, kooperativno rade na njihovom sprovođenju. To ni jedna druga životinjska vrsta nije u stanju da uradi (mravi i pčele su zasebna priča jer se ne okupljaju oko ideja, kao ljudi)

Gledajući društvo u Srbiji, čini se da su naši apetiti prema stvaranju tabora i međusobnom ratovanju (čak i oko minornih pitanja) mnogo veći od istih u sadašnjoj SAD.

Moguće je da već postoje neka istraživanja koja bi objasnila ovu pojavu. Međutim sa psihološkog stanovišta, deluje uverljivo ideja da smo mi kao zajednica, upravo zbog svoje istorije prebogate sukobima, ratovima i stradanjima u bratoubilačkim obračunima, tj. velike i konstantne kolektivne ugroženosti od strane bližnjeg, razvili jako vrednovanje lojalnosti grupi (treća od 6 gore navedenih okosnica moralnosti). Nama je kao zajednici izoštreno “čulo” za lojalnost, za odanost grupnim normama. Moglo bi se pretpostaviti da je ta vrednost doprinela očuvanju grupe u uslovima jakih napada spolja. Zato, svako ko istupi iz jednoumlja grupe postaje “Vuk Branković”, ili otpalo S iz ocila “samo sloga Srbina spasava”. S obzirom da mit, (uz bajke, umetnička dela i sl) daje izraz neosvešćenim aspektima našeg funkcionisanja, tako i popularost ovih mitskih predstava u savremenom srpskom diskursu ipak nešto govori o tome šta nam je kao kolektivu neka duboka zajednička vrednosna okosnica. 

Iz gornjeg prikaza bi se moglo pomisliti da je čovek pojedinac potpuno neslobodno biće, jedna “slamka među vihorove” sopstvene intuicije i uticaja vaspitanja i okruženja. Da li svako od nas ipak može nešto da učini da prevaziđe to stanje “slamke u vihoru”? Šta nam je činiti kao pojedincima, da bismo pomogli sebi, ali i svojoj zajednici?

Hajd koristi jednu lepu metaforu. On kaže da kao u filmu Matrix, svako od nas može da donese odluku da li će da proguta plavu ili crvenu pilulu. Ko izabere plavu pilulu, ostaće u svetu iluzija i verovaće da je njegov/njen moralni sud jedino ispravan, a da su oni koji imaju drugačije mišljenje neobrazovani, zavedeni, zatucani, glupi, pokvareni i sl.

Ko izabere crvenu pilulu, bira put istine, koji je trnovit i bolan, jer vodi kroz baruštine suočavanja sa ličnim manjkavostima i greškama i sa realnošću raznih vrsta “prljavštine” naše lične i kolektivne prirode.

Drugim rečima, kako kaže naša kolektivna mudrost “Ne može se carstvo zadobiti na dušeku, sve duvan pušeći”.