Kako da ne postanemo žrtve?

U poslednje vreme učestalo izlaze na svetlost dana slučajevi dugogodišnjeg mentalnog manipulisanja i zlostavljanja. To u javnosti pokreće brojna pitanja. Čini se da bi veliki deo tih pitanja mogao da se grupiše u tri kategorije.

Prva kategorija pitanja tiče se žrtava i mogla bi se svesti na sledeća:

Kako i zašto se uopšte postaje žrtvom? Da li smo svi jednako skloni ili ranjivi da postanemo žrtve, ili postoje neke lične karakteristike i lične životne okolnosti koje određene osobe čine ranjivijim od drugih? Šta sprečava žrtve da se suprotstave manipulaciji i zlostavljanju, i šta, nasuprot tome, pomaže?

Druga kategorija pitanja tiče se okruženja žrtve, bližeg i šireg:

Koji stavovi i ponašanje okruženja otežavaju žrtvi da se izbori za sebe, a koji faktori ili pojave to olakšavaju?

Treća kategorija pitanja odnosila bi se na ličnost, motivaciju i potrebe zlostavljača, kao i okolnosti koje pospešuju, ili nasuprot tome smanjuju, sklonost ili spremnost počinioca da nasilje vrši:

Šta navodi neke ljude da zloupotrebljavaju druge i kako da ih prepoznamo? Šta u nečijem ponašanju može da nam ukaže da smo u riziku da postanemo žrtva zlostavljanja ili zloupotrebe? Kako se postaje nasilnikom i da li, i ako da do koje mere i kako, zajednica (uža i šira) to može da prevenira i/ili umanji kada se pojavi?

Već na prvi pogled je jasno da je obuhvat ovih pitanja jako širok i da bi za iscrpan odgovor bila potrebna jedna obimna studija. Cilj ovog teksta je pre svega da ukaže da je problem višeslojan i mnogo kompleksniji nego što se njemu trenutno pristupa u javnosti u Srbiji. Pristup javnosti u Srbiji, čini se, vrti se ponajviše oko pitanja krivične odgovornosti počinilaca i ponekad užeg okruženja žrtve. Pravno-krivični aspekt je svakako veoma bitan element u rešavanju problema zlostavljanja. Ipak, isključiv fokus na samo jedan način suzbijanja bilo kog, pa i ovog problema, teško da će voditi njegovom suštinskom rešavanju.

S obzirom da se, tako se barem čini, pitanje žrtve nasilja i njenog “doprinosa” ovoj problematici izbegava, u ovom tekstu ćemo staviti fokus baš na to pitanje. Izbegavanje da se nekom temom bavimo proističe obično iz straha (od osude, kritike, samoprekora i sl). Čini se da je u Srbiji zavladala atmosfera opšteg linča. Da bismo izbegli kritiku javnosti, izabraćemo radije da ne govorimo o nekoj temi, da ne bismo eventualno rizikovali da se neka od žrtava oseti osuđenom ili kritikovanom.

Na žalost, izbegavanje da se o problemu otvoreno govori, i to o svim njegovim aspektima, pa i o aspektu žrtve u ovom slučaju, dugoročno šteti i samim žrtvama. Jer bolje je pogledati realnosti u oči i početi sa merama samozaštite (ako se radi o žrtvi), nego gurati glavu u pesak i nadati se da će neko drugi da ceo problem reši za nas. Drugi ljudi i zajednica svakako mogu da pomognu, ali bez aktivnog angažovanja same žrtve (pre svega u domenu pomoći samoj sebi), svaki napor drugih osoba je osuđen na neuspeh.  

Ranjivost žrtve, Od čega zavisi?

U stručnoj literaturi, obično se navode sledeće karakteristike koje osobu čine podložnijom manipulaciji i zloupotrebi:

– Preterana potreba ili želja da se udvolji drugima. Ličnost koja se popularno naziva plizerom (od engleskog pleaser, ili u prevodu “usrećivač”)

– Teškoća, strah ili osećanje krivice, da se kaže “ne”, preteran strah da ćemo povrediti ili uvrediti drugog, tj manjak tzv asertivnosti (sposobnosti da se založimo za sebe)

– Preterana potreba za odobravanjem drugih. Zavisnost od mišljenja i ocene drugih

–  Preterana sumnja u sopstvenu vrednost ili sposobnosti, nisko samopoštovanje i samovrednovanje i/ili niska samouverenost.

– Nejasan ili nepotpuno razvijen identitet, tj predstava/slika o sebi: Ko sam kao osoba? Šta želim? Šta mi je prihvatljivo, a šta ne? itd., ili drugim rečima tzv. zamagljene/nejasne granice ličnosti.

– Nedostatak veština rešavanja problema ili nedovoljno razvijena tzv socijalna i emocionalna inteligencija. Tzv emocionalna i socijalna inteligencija su u stvari psihološke veštine koje se mogu učiti i uvežbavati, za razliku od IQ koji je u mnogo većoj meri urođen i manje promenjiv.

– Tzv spoljašnji lokus kontrole ili uverenje da je naša sopstvena sudbina i život u rukama drugih i našeg okruženja, a ne u našim sopstvenim rukama. Uverenje da lično nismo “krojač svoje sudbine” ili “kormilar svoga broda”, već da smo pre “slamka međ vihorove” i da se zato logično moramo umiliti ili naterati okruženje da reši naše probleme, umesto da sami preduzmemo inicijativu i uzmemo stvar u svoje ruke.

– Ranija psihotrauma ili PTSP, koja nas čini preterano uplašenim, emotivnim i nespremnim da se suprotstavimo novom zlostavljaču. Osobe sa traumom su zato češće žrtve kontinuiranog i ponavlanog “biranja” ili pre pripuštanja nasilnika da im priđu i da ih izmanipulišu i/ili zlostavljaju. PTSP je malo ozbiljniji problem koji skoro uvek mora da rešava stručno lice. Ako se prepoznajete u simptomima PTSP-a, učinićete najveću uslugu sebi ako što pre odete kod psihoterapeuta sa iskustvom u lečenju trauma (radi se o prilično specifičnim tehnikama lečenja, pa je preporučljivo da stručnjak bude specijalizovan za PTSP).

Sve gore navedene karakteristike ličnosti žrtve su, na sreću, stvar koju psihoterapijom možemo da popravimo i ispravimo. Tu se obično radi o psihološkim osobinama koje smo stekli vaspitanjem i učenjem još od ranog detinjstva. Naravno, sve što je naučeno može i da se oduči, kao i da se paralelno sa odučavanjem, nauči nešto drugo, što nam je u ovom trenutku korisnije.

Dakle, ako ste se prepoznali u nekoj ili više od gore spomenutih karakteristika, nema potrebe da očajavate. To su sve problemi koji su rešivi, ne lako i brzo i ne bez truda i odricanja, ali su rešivi.